Nerviraju me ovi klinci sto su podivljali. Cale im daje kes za Reabok i Nike a oni ovde sve to izgube. Zajme, kradu, vacare na sitno. Poludeli su.

Ja nisam bio takav! Dolazim ovde vec 15 godina.
Doduse, imao sam srece, drugim drumom sam gazio!
Stari Malisa me je naucio svemu. Prvo sam, godinu dana, cistio svinjac koji ostane u kancelariji za njim i njegovim pajtasima sa Karaburme pa postepeno ulazio u tajne slusajuci.
Malisa je umro od srcke. Kazu da je kockarnica bila u velikom dugu a da on nije mogao da skupi dovoljno da bi pokrio ceo dug.
Jedan dan je pokleknuo pred salterom u Posti dok je cekao red da podigne svoju penziju iz Shvice.
Mislim da lazu!
Malisa je bio mozda kriminalac i to… ali Malisa je bio “kriminalac pod konac”.
Radio je veliki kes i nikada nije pao. Covek nije proveo dana na daskama.
Ovi njegovi… Svi su popadali nekoliko dana posle Malisine poslednje penzije.
Dziberi, neumereni dripci, tu iz kraja.
Niko od njih nece izaci jos najmanje 5 ‘dina a kada izadju opet ce pasti na nekom sitnom sranju.

Cavka, jedan od njih, je prvi put pao srednjoskolski. Hocu reci, upao je na gajbu kod drugarice iz srednje skole. Ona je zivela sa babom.
Cavka i “ekipa” su nafurali zenske carape premazane likrom na glave, by the way PROVIDNE, zavezali babu i tu ribu, cimali ih, pretili pistoljima i digli mozda 1000 demica (http://en.wikipedia.org/wiki/German_mark).
Ulicu, dve od “bakine kuce” su se slupali.
Upali su u kanal kolima. Kecom! (http://en.wikipedia.org/wiki/Zastava_101)

Malisa je potezao posle neke veze da povuce klince iz kraja sa dasaka. Uspeo je da sredi da izadju posle 3 godine. Klinci su odrasli. Padaju i dalje ali sada nema Malise da ih izvlaci.

Matori mi je verovao! Nosio sam pare sa kraja na kraj grada. Ne samo pare, svasta sam nosio. Bilo je ludo vreme. Keva je kao profanka radila za 3 a matori kao sluzbenik za 5 dojce maraka. N agjbi 8 kerMa. Raskos pravi!
Ja sam imao za svog baticu i sebe. Kupovao sam mu blok br. 5 svake nedelje.
Mnogo je voleo da crta. Upisao je posle akademiju. Tamo se nije proslavio ocenama ali sada radi za veliki kes preko. I dalje “crta”!

Imam ova 4 evra ispred sebe i nemam pojma sta da radim sa njima!
Stavicu na… gde da stavim, ne ide me, danas?!
Ma, ne ide me vec mesec dana! Trosim ono sto mi je ostalo od onog dripca Jankovica.
“Los kockar sa puno para”. Ova kategorija se smatra inside informacijom u kocki.
Nesto kao transfer “know-how” tehnologije. Ima vrednost dok je drugi ne znaju!

Tog neznalicu sam odradio za sat, dva. Nije imao sanse. Sve sam radio po sablonu.
Postoje te neke osnove ove “nauke”! Ides duplo ako promasis da bi vratio i slicno.
On i ja smo sedeli za stolom. Ja sam mu povladjivao prvih par krugova. Lozi ga, tapsao po ledjima za svaki dobitak, i najmanji. On se razvijao, rastao. A onda sam pubertetliju osisao na celavo, poslao ga da mi pazari ciglu i vrati kusur.
Kusur nije imao tada. Jurim ga neko vreme. Ma, uzecu mu ona kola.
Vozi nesto veliko i crno. Mislim da je BMW?!

“Gospodine T., ulazete ili preskacete?”, pitala me je Jovana. Mala iz kraja. Namestio sam je tu da radi. Bolje to nego da se vuce sa ovom bagrom iz ulaza do mog. Valjaju gudru, klinci su i pasce.
Ona ne valja, pusi mozda dzeju i to je to. Cale joj je bivse vojno lice koga su razalovali jer je odbio da ide u Bosnu. Pametan covek! Koji ce moj tamo.
Penzija mu je mala i Jovana mora negde da radi dok ne zavrsi tu svoju skolu ili ce poceti da valja sa ovim dripcima.
On kockarnicu shvata kao steciste bluda. Morao sam da mu objasnjavam kako ce neko uvek voditi racuna o njoj i da cu bilo kome ko je pipne glavu odvrnuti.
Ovi klinci iz obezbedjenja je cuvaju. Dajem im neki sitan kes, da je pripaze, svakog meseca.

“Preskacem duso, uzivam u sitnisu!”, nasmejao sam se Jovani a ona mi je otpozdravila salutirajuci. To uvek radimo! Na ulici, za stolom, u ulazu, na stepenicama. Dobro, ne kada je njen matori tu. Mislim da bi on popizdeo malo.

“Lepa je noc! Mozda bi mogli da se prosetate malo, gospodine T.?!”, predlozila je.
“Mala, ne seri nego vrti to za sta te placaju. Ja placam svog finansijskog savetnika. Ti kada zavrsis svoj fakultet onda pricamo, u redu?”, odbrusio sam joj namrgodjen.
“Razumem, gospodine T.!”, opet je salutirala. Znala je da to sto pricam ne mislim nego pred ovom bagrom oko stola moras tako ili postovanje koje uzivas lapi.
“Mala, ne zajebavaj! Vrti, to najbolje znas!”, dobacio je Kosta Buljas. Jedan od “hrabrih u gomili”.
Skocio sam na njega, udario ga po sred face. On se otkotrljao nekoliko metara od stola i tamo ostao.
“Nemoj tako Kosta! Nije lepo, to je devojcica jos, dama. Nemoj tako ili ces napolje.”, rekao sam namestajuci kragnu na kosulji.
“gospodine T.”, problemi?”, pitao me klinac iz obezbedjenja koji se tu stvorio za cas.
“Momce, radim tvoj posao. Nema sad problema. Jel tako Buljas?!”, viknuo sam, gledajuci u Kostu.
“Nema gospodine T.! Nema. Idem samo da se umijem. Stolice su nestabilne, momce, popravite to. Gde je onaj mali sto cacka oko tehnike. Zovi ga, on ima alat. Neka sredi malo ovo!”.

Jebena 4 evra i dalje motam po rukama.
“Gospodine T., u 2 zavrsavam? Jeste li gladni?”, pitala me je skoro krisom.
“Jesam! Cekam te ispred. Moram da telefoniram.”, potvrdio sam joj oblaceci sako.

Isped sam zapalio cigaru i pozvao Jankovica. Dripca koji mi duguje “kusur”.
“Gospodine T. upravo saljem malog da Vam donese ostatak novca.”, zvucao je uplaseno.
Klinac je stigao brzo i izvinio se sto “kusur” kasni.
Fin neki. Retki su takvi danas, sa manirima.
Pebrojao sam pare, dao mu 50-ku, tako to ide. I ja sam tako zaradjivao na pocetku.
Klinac skinu svoj kacket, zahvali se i ode.

“Gospodine T., imate li upaljac?”, prisao mi je jedan od klinaca koji lupaju po aparatima ceo dan.
“Imam. A jel imas ti mozga? Lupas po tim aparatima ceo dan. Trosis pare!”, pitao sam ga.
“Nema, popiljen mi je mozak skroz! Ne znam sta da radim. Kako da se skinem sa ovog sranja.”. bio je to prvi iskren odgovor od kada sam za stolom.
“Evo sada idi i nemoj da te vidim ovde vise. Kizo, ako ovaj mali opet dodje nalupajte ga svi iz obezbedjenja. Jasno!?”, dobacio sam klincu iz obezbedjenja.
“eto resili smo tvoj problem. Ajde sad pali!”, promrmljao sam paleci drugu cigaretu.
“Tek tako?! E da to tako moze?!”, smejao se, misleci da se zezam.
“Hoce da ti izlomim ruke pa da lupas nosom po aparatima? Ajde mars!”, pokazivao sam mu rukom put gornjeg dela grada.
Okrenuo se i brzo zamakao za ugao one nove zgrade na cosku.
Pubertetlija jebeni.

Nikome ne dugujem pare pa mogu ovako da se ponasam.
Nikada ne dugujem!
To me je naucio Malisa.
“Nikada ne smes da dugujes T., tako uzivas postovanje ove bagre i spavas mirno! Vidi mene.”.
E moj matori, falis mi ponekada. Da se izjasnis o smislu svega oko nas a onda da se poseres na sve to sto si rekao.

“T. , idemo?”.
“Brza si Jovana! Idemo, kapetane.”, uhavila me je pod ruku i sitnim koracima smo krenuli na klopu.
Usput sam, u tisini noci, slusao precizan i odmeren udarac po plocniku njenih stikli.
Hoda savrseno. Ima dugacke, mrsave noge. Suknje joj divno stoje. I crveni mantilic koji smo zajedno birali pre neki dan.
Pametna i lepa devojka. Izuzetna! Zato je i cuvam.

Pokusavao sam da joj sredim papire za Shvicu preko Mise Ciriha.
Bilo je sve skoro sredjeno ali joj umre keva. Cale ostao sam i onda se predomislila.
Jedne nove godine smo pripiti zaspali u mojim kolima. Probudili se zagrljeni, cvrsto priljubljeni jedno uz drugo.
Od tada se, cini mi se, jako volimo.
Njen cale me je par puta pitao sta planiram sa svojim zivotom. Mislim da je imao neke planove za Jovanicu.
Rekao sam mu: “Da kradem, varam, kockam se do poslednje banke!”.
“Onda ti ne dam Jovanu!”.
“Uzecu ti je sam jednog dana. Samo da poraste!”.
Posle smo se napili matori i ja. Smejali se. On me je par puta nazvao zetom ja njega pravim kumunistom.
Svidele su nam se te uloge. Nema sta! Samo, on je svoju vec igrao ja svoju… nisam!

Jeli smo to vece, Jovana i ja, najmasniji burek u gradu i pili pivo.
Gadjali se limenkama i grlili se.
SVE to za ona preostala 4 evra.

Isped Botanicke sam joj pruzi dve karte. Jednu na njeno, drugu na moje ime.
“Subota, Rim? Znas jezik, ja cu ga nauciti. Tamo se isto kocka! To ne moram da ucim.”.
“U subotu?! Jebi ga, ne mogu. Imam zakazanu biopsiju!”, rekla je smejuci se histericno.

Plakali smo celu noc.

Kada sam odlazio kuci rekla je :”hej, pregled je u 9 avionski let tek u 17 mozemo da stignemo?!”.
“Mozemo, spremi stvari ali nemoj nista da govoris matorom Generalu. Pisacemo mu odande.!”.

U subotu je vozim na Onkoloski.
Pricao sam sa nekim doktorima koji su sedeli za mojim stolovima. Obecali su pomoc i protekciju.
Verujum doktorima, sta drugo?!
Ne verujem u Boga – kockar sam, zaboga!

Sudnica kao sudnica. Seselj maltretira nekog svedoka.
Seselj, to je glavni glumac vecernjih serija u Srbiji. Do skoro smo gledali samo trailere ove serije.

Nova serija na javnom servisu Evropske Srbije!! Buuuum, kratki kadrovi iz sudnice, zum na lice iznerviranog glavnog glumca pa zum na zadignutu suknju zapisnicarke i sms kviz posle toga sa pitanjem “da li zapisnicarka Betty ima izdepilirane noge ili voli strokavo?”. Onda, kadar koketiranja prevodilaca pa tuciocev jezik u uvetu neke devojke u publici a na kraju OGROMAN naslov “Seselj! Od ovog meseca u vasim domovima. Svakog radnog dana od 22h .”.

Moj cale je protiv gledanja ove serije. Kapira da bi ga toliko smeha ubilo. Covek ima slabo srce.
Calci, nasi ocevi, jedan od nasih roditelja.

Postupajuci po pricipu, “ako deda place, daj mu keks”, Bambi zaradjuje velike pare od nas a sa Domacicom sutra potpisujemo ugovor.
Jedina dvojba nastaje kod vremena na koje bi trebalo da se obavezemo Domacici.
Keva je predlagala da ona pece neke kolace koji bi se rskali dok traje serija ali sam je ubedio da to moze da bude golem i dugotrajan posao pa je odustala.
“spremicu ja s vremena na vreme. Onda kad budemo svi kod dede pa da rscemo ima vilica da nas zaboli.”.
Keve, nase majke, drugi nas roditelj. (ili prvi, svejedno je. Ovim trazim disklejmer na zastitu reci “prvi roditelj”. Neka bude ko hoce “taj”. Slobodna je rec.).

Moj batica voli serije i lako se navlaci na njih. Medjutim, ovih dana je navucen na jednu Tinu iz komsiluka i upravo gleda reprizu.
Bilo je tu predloga da mu snimam “Seselj!” ali smo skontali da na hardu imam malo mesta pa smo se dogovorili da nedeljom dodje kod mene i da mu povadim hajlatse proslonedeljnih epizoda koje ce odgledati dok je kod mene.
Brat, iz miloste batica, to je drugo dete nasih roditelja ili prvo dete… svejedno. Dete!

Sestra gleda fudbal i “Seselj!” joj je program za babe a ne za prave muskarce.
Cesto zvuci kao reklama za neki muski dezodorans.
Jesu joj se, sama je rekla, svideli trejleri za “Seselj!” ali Milan i Juventus su igrali Kup veceras.
Sestre, to su nase sestre. Deca nasih roditelja.

Vecerasnja epizoda “Seselj!” se zavrsila naprasno. Onda kada je bilo najzanimljivije. Znaju producenti i reditelji posao.
Epizoda se zavrsava konstatacijom glavnog glumca: “Znaci, povlacite ovo sto ste reki? Znaci, vi ste lazov a u lazi su kratke noge?!”. Kamera se povlaci unatrag, snima sudsko vece kako napusta sudnicu i pocinje rubrika “U Svetu”.
Deda je zbunjen. Da li je tu kraj? Kako Svet reaguje na njegove reci? “Seselj!”, jel globani fenomen kao i Hugo, da li Svet to prati?
Hugo, to je onaj djavo sa pokojne BK (pritisni 5 Hugo, levo, levoo, 4, 6… stigli smo do zamka! Fantasicno! Ja samo da smrknem malo pa nastavljamo drugari. Nisam navikla da ustajem pre 12 a vi se mali djavoli dizete sabajle. Sad je 9 i na oci ne vidim a treba da skacem po studiju i vas animiram.).

Kanal ne menja, rsce kolace koje je keva ipak napravila. Sve nervozniije ih rsce. Puni usta njima a mrvice ispadaju na pod iz njegovih nervoznih usta.
Deda na ekserima.
Ekseri, ijevi ili vec, to je droooga.

“RECESIJA PRETI SJEDINJENIM DRZAVAMA! SLICNA SITUACIJA KAO PRE 2 GODINE KAD JE EVRO BIO PRECENJEN SAMO STO JE SADA DOLAR PODCENJEN…”, grmi sa TV-a dok deda pokusava da kaze nesto, opsuje nesto, nekoga a ne moze punih usta.
Sjedinjene drzave, to je “ona” zemlja u kojoj nikada neces cuti da je dolar precenjen. Lukava borba za drzavu!

“Ma, koga briga za recesiju u Americi i njen uticaj na privredni rast u svetu?”, vikao je!
“pa, ceo Svet. Kapiram.”, dobacio sam neobazrivo.
“A jel taj “tvoj Svet” boli cosak za nas, za nasu privredu, za naseg co’eka?”.
“kapiram da ne!”, usledio je moj promisljen zakljucak.
“Pa, ne! sto bi ih bilo briga?! A nas glavni junak tamo se bori, razumes ti mene, i sve to.”.
“Razumem.”.
“Kako ja sad da znam sta njemu tamo rade? To ne snimaju. Gamad!”, zakljucuje na kraju deda.
“Na kraju” iako mi je malo falilo da predlozim teletext ili neki ruski piratski sajt koji ima snimke iz neke naredne ili mozda nikada neprikazane epizode “Seselj!” ili mozda zezanje sa snimanja.
Kapiram da ce morati da saceka kraj serije za ekskluzivne odlomke tipa:
“Sudija, ces da vasdu? Stigla neka siptarka juce. Pardon, Albanka, neprskana.”
ili
“”jel su ovi moji sokoli prosli u polufinale Australia Open-a? Jebo vas Agasi”
ili
“Kad je Seka iz racunovodstva Tribunala napunila 45. boga mi, gospodjo, vidi se da poticete sa nase teritorije. Mada, velika je ona pa nije ni cudo!”
…

Sad cekam baticu, dete mojih roditelja, da cujem sta je uradio sa kecom iz istorije.
Da znam da li sutra caleta i kevu, nase roditelje, lazem ili da ocekujem klopu na koju cemo sestra, drugo, u stvari prvo dete nasih roditelja, i ja ici od para koje ce deda, jedan od roditelja jednog naseg roditelja, dati za klimavu dvojku iz istorije. Ipak, nas dvoje lazemo matorce!
Batica je ucio o gradjanskom ratu, to sam video da je podvlaceno, u Americi, to je ona zemlja u kojoj neces cuti da je dolar precenjen.

Mada, mislim da ga zabole za prvog i drugog roditelja, roditelja roditelja, recesiju i istoriju gradjanskog rata u Americi a posebno za ultimativnu hit seriju “Seselj!”.
Novi serijal “Tina” se ipak daje u udarnom terminu.

“Seselj!” je, opet, vise za rskanje i starije generacije.
S druge strane, imaju glavni junak i on nesto slicno.
“Batice” su sjebale “samo” istoriju!

“treba nam bukvar. Imate li bukvar?”, pitao sam prodavacicu u knjizari u Merkatoru.
“bukavar?! Ne, ali imamo nesto slicno.”, pokazivala je na azbukovnik znacano manjeg formata nego onaj stari Bukvar iz prvog osnovne.
“treba vam za poklon?”, pitala je.
“da, kind of.”, rekli smo u glas smeskajuci se.
“pa, koliko je dete kojem kupujete bukvar?”, bas se zainteresovala.
“nije dete, mislim bio je nekada dete a i imace jednom dete, valjda.”, nadovezivali smo se rec po rec jedan na drugoga.
“dete nije rodjeno. Pa ne valja, nije dobro kupovati bukvar nerodjenom detetu!”, rekla je ova mlada devojka i falilo je samo jos da baci so preko ramena, tri puta pljune protiv uroka i vrati se tri koraka unatrag.
Otisli smo iz knjizare pucajuci od smeha ne trudeci se da joj objasnimo kako covek ide u tudje pa nam je ideja bila da ne zaboravi odakle je. Mada je Rade sve vreme provlacio pricu o nekoj deci i njihovom pravilnom razvoju uz Srpski Bukvar. Mos’ misliti!
Na kraju smo, u drugoj knjizari, kupili nesto sto podseca na bukvar, manjeg formata i slikovnicastije. Nije lose, simpaticno.

Pod pocetnim slovima nasih imena, napisali smo svako svoju posvetu.
Ja sam napisao “Srbijo najlepsa bajko Srbijo, oce i majko, bog nek’ ti pruzi spas jer mi te volimo a tebe zabole kurac za nas. SRECNO!”, a Rade je napisao nesto kao, ovom azbukom napisite najlepsu i najsrecniju “nesto”.
U liftu, dok smo se penjali u stan, Shomijeva zena je citala posvete.
Na Radetovu je rekla “njaaaa, bas, bas lepo. Hvala” a onda je procitala moju i rekla “zabole kurac za nas, ha ha”.
Moja posveta joj se nije svidela, ocigledno. Rade to ume. Da proceni trenutak i to. Ja sam izgleda slab u tome. Shomiju ce se svideti, sigurno.

E sad, zurka kao zurka.
“…s kisobranom dj vrti neki bukem drum. grmi, pljusti, seva vec sam istripovao dan. Od glavu su pocele da me cvokaju ledenice. Ja sam djusko, srko, sipo punc iz lubenice gde plivale su alkoholom natopljene vockice. Kamerman je snimao kako sljakaju nas vockice…” (www.myspace.com/ajzak).
Generalo pijanstvo, polubahanalno ponasanje, “nova” muzika i stare navike.

Svoje ispade sam drzao dugoko u dzepovima i nisam im dao da ispadnu.

Lazem! Kako samo lazem!

Poceo sam sa posvetom, nastavio sa svojim “posebim potrebama”, cackao oko muzike, cimao Shomija da donese jos hrane, neumereno mesao tekucine, visio kao jelkica kroz otvoren prozor Radetovih kola dok je ovaj “motao” po NS-u.
“brate, nece!”, izbezumljen sam pokazivao Radetu flasu Kristala.(http://hr.wikipedia.org/wiki/Šampanjac)
“sta nece?”, pitao je ovaj “repetirajuci” ruke.
“nece da se vrati unutra!”, vec pomiren sa cinjenicom da sam se sjeb’o.

Shomi mi je dao flasu Kristala i rekao : “otvori ovo i nemoj da nesto sjebes!”.
Sjebao sam!
Nije bilo onog “shhhhhhh”, nije bilo nicije paznje usmerene na flasu sampanja, nije bilo “pu!”, nije bilo pene i ubedjivanja ko ce da riba pod. Nije bilo nicega!
Pokusavao sam da vratim zapusac nazad ali nije islo.
Prisao sam Shomiju sa otvorenim sampanjcem. Stajao je u sredini sobe.

“brate, sjeb’o sam!”.

Stala je muzika i svi su me pogledali. Ma, svi su me gledali a znao sam da su na meni ciste stvari, da nisam musav i da nisam ni upola pijan kao oni.
Da bih izvukao stvar, poceo sam da muckam Kristal i prvo sto mije palo na pamet je bilo da isprskam zid. zasto????????????????? ne znam!

“ovaj, nemoj brate”, rekao je Shomi, “ne bi ti to bilo pametno”.
Bilo je kasno.
Culo se “shhhhhhhhhhh”, svi su se sklanjali od mlaza, nismo se svadjali ko ce da riba, ja sam ribao.

kAda smo odlazili, na Radetovo “zdravo svima” svi su odgovorili sa “zdravo”.
Na moje “e, ja se izvinjavam stvarno”, dobio sam oo+ pogleda ispod oka.

Zaspao sam viseci kroz prozor, cim sam seo u kola. Rade me je, negde izmedju Novog Sada i Sremskih Karlovaca, uvukao u kola i zatvorio prozor jer mu je bilo hladno.
Probudio me je kad smo stigli.
Ja sam ga pitao,”sta radimo u NS-u, jos uvek? kad cemo gajbi?”
a on mi je pozeleo laku noc.

Jutros sam pio kafu sa Milosem.
Pricao mi je o svirci od sinoc, zeni za sankom koja ga je sve vreme gledala a onda otisla sa drugaricama bas onda kada je svirao samo za nju neki prelaz na saksu, o neshacenosti i nepostovanju mladih umetnika u zemlji Srbiji, o njegovom starom saksofonu i parama koje, opet, nije dobio od gazde.
Palio je cigaru cigarom, rolao ispod stola da ga niko ne vidi i pevusio neki forspil precizno u notu.

Otvorio sam Politiku. Na naslovnoj predsednik i onaj sto hoce to da bude, sa istim fotoshop osmehom, vise na nekom bilbordu.
Milos je preturao po svom laptopu i nasao neki stari text o sebi iz 2003. koji je sacuvao.
Svirao je te godine sa big bendom RTS-a. Smejali smo se njegovim recima.

“Brate, ja kad sviram u Gracu, dobijem 100-150 jura po tezgi. Ovde me prvo ispale za novaka, ja iskuliram. Pozovu me na reprizu pa me opet ispale. Onda me pozovu da sviram za 1500 dingera u Novom Sadu. Ja prihvatim. Reko, daj bar da se vidim sa ovom ekipom, izduvam malo saks, nasmejem se, zezam se sa sviracima i taman sa soma i po pokrijem put do NS-a.
Brate… i to mi otkazu!
Sinoc sam svirao za 20 jura. Svirka je bila kul, bilo je par lepih zena, skonato sam neku improvizaciju do jaja i naravno gazda nas je ispalio za kes.
Jebem mu mater pa ja bolje da se ne vracam ovde!”.
“Bolje, brate, bolje!”.
“aj vidimo se, idem da kunjam. Mrtav sam.”.
“vidjamo se Milose, vidjamo se.”.

Krenuo sam do sanka da platim.
Lepa nije imala sitno pa sam skocio do kioska da usitnim kes.

U malom, zutom kiosku radi ortak koga znam iz srednje.
Daje mi novine na citanje i pljuge na ler kada nisam pri kesu. Dobar momak.
Leti sedimo ispred kioska i pijemo pivo, dobacujemo devojcicama i citamo sve novine.
Danas je bio nesto neraspolozen pa sam ga obisao. Usitnio pare, pozdravio se sa njim i krenuo natrag da platim.

Kada sam usao, vido sam Milosa kako trazi nesto po podu.
“Sta trazis?”.
“Onaj tekst!”, rekao je nadrndano.

“jel me zajebavs?! Uzeo si pa me cimas sada?!”.
“brate, idi spavaj malo, donecu ti ja text posle. Potrazicu ga ispod stolica.
U stvari, pitacu Lepu. Mozda ga je ona pocistila!”
“Vazi, brate. Idem da kunjam stvarno sam premoren!”.
“jesi brate, idi.”.

Krenuo je, osvrcuci se i podvirivajuci pod stolove na koje je nailazio na putu do vrata.

“sta trazi tvoj drugar?”, pitala je Lepa.
“da nisi mozda videla neki text na stolu ili ispod stola? Tu, gde smo sedeli nas dvojica.”, pokazivao sam u pravcu stola.
“text? Parce papira mislis?”.
“ma, ne! text!”.
“a, text! jesam, ali otisao je on malo pre. Nije ni platio. Smugno mi je a ne vidjam ga cesto ovde. Dobro, jedna kafa i casa kisele vode, nije to neki ceh. Ne dao mu bog da dodje opet ima da ga izblamiram najgore.”.
“nemoj tako, fin je to text! Znam ga ja od ranije.”.
“ma, moze da bude najbolji na svetu kad je jajara!”
“doobro, sta je pio? Ja cu da platim a ti nemoj da ga cimas kad ga vidis, vazi?!”.
“kazem ti, kafu i vodu.”

Platio sam i njegov ceh i krenuo napolje.
“dobar je kazes? Meni se cinio neuredan, nesredjen i ofucan.”.
“gresis! Pogledaj ga malo bolje kada navrne ponovo. Aj, vidimo se sutra! Zdravo.”.
“zdravo! Pogledacu ga malo bolje sledeci put. Mada… ne veruje da cu promeniti misljenje.”

Baba me zvala dok sam sitnio kes i rekla da joj uplatim internet vreme.
Krenuo sam tamo.

Username: matureGirl
Jebeno je luda!

Zvala me je bar 5 puta dok sam bio na putu ka uplatnom mestu. Pozurivala me i konacno pozvala na vinjak.
“necu vinjak, baba. Imam posla. Moram da budem strejt.”.
“picko strejterska!”.

Baba vec neko vreme visi na sajtovima meke pornografije ali joj je poseban dozivljaj da se sprda na satovima tipa “www.trazis_nesto_za_pod_jaja.com”.
Navlaci nesrecnike!

“brate, jesi nasao text?”, vristao je preko mobilnog Milos!
“nisam ali sam platio kafu i kiselu vodu sto je pio skot. Jebo te text, treba ja da vodim racuna o njemu.”
“nemoj tako, dobar je to text!”.
“dobar je, nije da nije, nego nije moj nego tvoj.”
“dobro batice, refundiracemo to sutra na kafi.”.
“opusteno. A mozda se i on pojavi pa cu da mu kazem svasta.”.
“mozda. Nemoj da ga smaras! Vidis da je nesredjen sav.”.
“dobro, necu puno!”.

Inace, taj jebeni teks je napisao neki novinar koga smo posle videli u jednoj kafani na Gardosu.
Tip je prepoznao Milosa, ponudio nas vinom i ribljom corbom i pricao nam o njegovoj velikoj mladalackoj zaljubljenosti u novinarstvo.
Text je kao i njegov gazda. Malo pijan i malo nesredjen.
Nama se svideo jer je jedan od prvih u kojima se ovaj pominje, tacnije u kom su Miloseve reci navodnicima ogradjene.
Ovaj je lupetao u textu jer je bio uzbudjen posle koncerta, koji je stvarno bio dobar, ali imao je par lepih zakljucaka o mladosti, uspehu i nadi pa ga cesto citiramo oznacavajuci pocetak i kraj citata savijajuci kaziprst i srednji prst.

Otisao sam do babe posle podne.
Ova sedi za kompom i smeje se.

“dobro baba, dokle ces da se zajebavas sa tim degenima?”
‘dok ne umrem! Jos godinu, dve!”
“aj ne seri!”.
“posle ce da me jure nekrofili i ostala bagra samo sto ja to necu znati, hahaha!”.
“prsla si baba. Daj nesto ljuto i kafu.”
“cekaj da odjebem ovog “Zagora”. Bio je na pocetku zanimljiv, imali smo super vezu a sada je poceo da smara. Moram da ga sutnem!”.
“sto te smara?”. Ne znam ni sto sam je to pitao.
“ma, manijak bre! Salje mi neka sranje po ceo dan. Ljubavna pisma, clanke iz novina a pre neki dan, usred svadje da mi napakosti, skenirao skot citulje iz Politike pa mi shibnuo na mail. Jebem li mu mamicu!’.
“skotina, nema sta. aj sad skoci po kafu i ljutu!.”.

Dok je kuvala kafu, baba se raspitivala o tome da li je bolje da kupuje pakete vutre ili da zavrsi za 50-100 evra pa da se ne cima.
“ma, pazarila bi ja za 100 evrica, nego se bojim da mi ovi klinci ne uvale neki origano. Puknem glavu a muskatle mogu i sama da susim. Evo, puna ih terasa. Ona tvoja keva nije normalna, jebali je muskatli. To smrdi sine, smrdi!”.
“nemam pojma baba. Ne duvam, rekao sam ti.”.
“ne duvas, kurac, nego neces da kazes da se ne grebem kad dodjes! E, zna baba. Sta mislis ti, ehe!”.

“gde ti je onaj mazgov muzicar, on duva! Daj njega da pitamo.”.
“spava, baba. Sinoc je svirao pa sad spava. A i jutros je izgubio text pa necu da ga smaram.”.
“smaram!! Gde su ti maniri cobane? Kaze se “da mu dosadjujem”! smaram, kao dripac pricas, konju jedan. Koji sam te kurac ucila kad si bio mali lepim manirima, srpskom jeziku i ostalim sranjima?! ”

Baba je profesor knjizevnosti u penziji. Vec je dva televizora polupala nervirajuci se zvog nepismenosti likova koji obitavaju na tv-u a onda je keva odlucila da vise ne ulaze u babin serijski program.
Baba je, u medjuvremenu, nabavila tv kartu za komp ali ne lupa monitor jer joj treba za internet i ostala kliktanja.

“koji text je izgubio, onaj iz Politike o njemu?”.
“taj!”.
“Uuuu, dobar je to tekst bio. Doduse, malo nesredjen. Citala sam ga par puta. Imam ga u kompu.”.
“daj da ga odstampam pa da mu odnesem. Obradovace se!”.
“stampaj, boli me uvo.”

Popio sam kafu sa babaom. Pricala mi je kako joj nedostaje deda i kako joj je tesko da se navikne da spava sama, kako joj je crkao vibrator i kako je zakljucila da je postar peder jer ju je odbio.
Nekada sam se smejao babi. Sada je samo volim!

Uzeo sam onaj text, pozvao Milosa telefonom i krenuo ka njemu.
“batice, budi se donosim ti nesto. Odusevices se!”.
“ne spavam, imam goste, dodji.”.

Popeo sam se gore sa textom.
Milos je sedeo sa originalnim tekstom iz Politike.
“isao sam do Arhiva. Iscepao sam tekst iz zute Politike.”, pricao je tiho sa puno ljubavi.

Kako je samo bilo napeto. Tenzija…

Original je popizdeo jer sam doneo kopiju!
Milos je poludeo od buke, otrgao mi kopiju texta iz ruke i pocepao je.
“eto, je si sad zadovoljan originalu?”, vristao je gledajuci u original.

Original se preklopio, polio se vodom i rascepkao na komadice.
Milos je pokusao da ga osusi i sastavi ali je napravio samo hrpu djubreta na stolu.

Danasnji dan, koji gledam, jos uvek je miran i poprilicno pust, nedeljni iako je danas “Srpska NG”.
Proslo nas je valjda.

Secam se “onih godina” kada su se Kalashikovim klinci igrali tu po kraju.
Pravi roditelji su svojoj deci, tih godina, davali bojevu municiju, prave metke samo za “nasu” NG dok su oni drugi roditelji svojoj razmazenoj deci pune okvire donosili svaki dan sa posla.
Posle svih “tih godina”, sedim 2003. u kasarni u Vranju. Napolju magla i hladno kao na motoru bez kacige u januaru, a na televiziju prilog “Kalasnjikov u Srbiji”.
Covek dosao u Srbiju.
Nije to cudno, Kasandra je dosla u Srbiju posle peticije za njeno pustanje iz zatvora, Sloba se vratio, doduse, njega ne bi ni sahranili u nekoj drugoj zemlji, groblja kucnih ljubimaca su prepuna. Izvinjavam se zivotinjama, organizaciji ORKA (http://www.orca.org.yu/) i slicnim organizacijama na neumesnom poredjenju.
Ima tu jos nekih koji ce se na zalost vratiti, nekih koji bi voleli da se vrate ali ne mogu, ima onih koji se nikada nece vratiti (blago njima).

Dakle, Kalasnjikov posetio Srbiju i sa osmehom rasklapao, sklapao svoju pusku a u prilogu se jasno videlo kako ga neki nasi majori, potpukovnici, djenerali gledaju cudno dok im je objasnjavao posebnost puske koju je izumeo.

Jedan matori, debeli major, u pozadini, drzi Kalas, zvekne ga o zemlju, ovaj se raspadne na delove, major se smeje, sklopi pusku, repetira je, stavi Kalas o rame i kaze (to se culo u programu) “al smo im ovim jebali mater. Svaka ti cast Kalasnjikove”.

Dok se okrenes dan se zatamni. Noc ga gricka vec od 4!

dobar je bio rucak. Pili smo Dunjevacu. Pazi, Srpsku Dunjevacu. Ipak je “nasa” NG danas.
Ma, cija god da je samo da je Dunjevace i smeha.
Sprdnje radi, prekrstili smo se pred rucak i tri puta pred Dunjevacu. Ova nas je kasnije, moram reci, raskrstila sa zivotom.
Dok smo se tako pijani, punih usta psovki i Srpskog ponosa, vracali polupraznim ulicama kuci, dok Kolja ponosan na svoj nadimak prica o majci Rusiji a ja kako je Kosovo deo Srbije, prisao nam je tip razvaljen od necega i trazio cigaru.

“je si ti prijatelju bio u vojsci?”. Pitam ga dok Dunja izbija iz mene.
“Je je jesam, sto da ni ni nisam?!”, odgovara ovaj.
“Bravo, sad mozes da se zenis!”, dobaci Kolja.
“M m mogu, sto ne ne ne mogu?! Zdrav sam, prav, malo se drogiram ali ce p p proci.”.

Kolja izvadi buksnu iz dzepa, zapali je, nasmeje se i kaze “majstore, nije to glava pa da prodje bol!”.
Ovaj ga gleda pa sve pruza ruku ka buksni.
“’de ces? Pa sad ako ti popusis ovu spravu kako nas da prodje?”.

“ajmo batice, da nas prodje!”, kazem mu vadeci cuturicu koju sam dobio za rodjendan. Napunio sam je ostrom Sljivom.

Onako razvaljeno smo izgledali, verujem, tipicno Srpskonovogodisnji.
Otetursamo se nekako.

Pred vratima me je cekala gospodja Klaric.
“Komsija, trebalo bi da se pozabavite svojim zivotom. Vec mesecima vas vidjam u poprilicno ocajnom stanju!”.
“Gospodjo Klaric, to je zbog zime. Proci ce, zar ne?!”
“Hoce, proci ce.”

Gospodja Klaric je potomak nekog zajebanog djenerala i zrtva nacionalizacije.
Zanimljiva zena, punih albuma proslih vremena.
Na zidovima njenog stana su povesani skoro svi djenerali i vojskovodje, ujedno prijatelji njenog pokojnog pradede.
U bifeu rakija Zlatiborka a na stolu slatko od sljiva.
Kod nje se uvek dobro najedem i napijem.
Ponekada je suvise matora i prica sentimentalna sranja ali me je od uvek volela. Stvarno ne znam zasto!

Prosao sam pored nje, oslanjajuci se o zid, pozeleo joj srecnu “nasu“ NG i obecao joj posetu i razgledanje albuma krajem nedelje.

Poradovao sam se krevetu ali me je Kolja pozvao da sidjem da popricamo.
Rastali smo se par minuta pre toga i znao sam da me zove na pivo.

“Jel mi idemo negde veceras?”, pitao me je njisuci se.
“Pa, Srpska je nova godina, gde da idem? Ajmo kod mene, zvacemo neke zene. Picemo i sprdacemo se!”.
“I tako da mi prodje docek nove godine?!”, rasirio je kapke toliko da sam ocekivao da ce mu oci ispasti svakog trena.
“Proci ce, brate. Proci se cela godina i ti i ja cemo opet da sedimo ovde. Otvaracemo peto pivo i ono ce da prodje, pa cemo otvarati sesto, sedmo…!”
“majku mu, sve prolazi, izgleda?!”, rekao je podignute glave, prateci let smrznute ptice.
“Jeste, sve prolazi samo ona mala Jelena nikako da prodje.”.
Jelena je klinka iz komsiluka koja voli da nosi kese sa natpisima velikih, glamy firmi cak i kada ide po hleb.
Uvek je bila sa nekim momcima u beloj garderobi a sa nama je pila par puta pivo tu ispred. Smejala bi se, bilo bi joj je lepo ali bi onda zapistao njen moderni telefon a posle par minuta bi se pojavio crni auto i covek u belom.
Slabi smo, obojica, na nju. Ona nije izgleda na nas. Mada bi nam bilo podjednako drago da je proseta bilo ko od nas dvojice. Cak smo spremni da obucemo belo.

“proci ce i ona jednom. Samo moramo da se strpimo, da cekamo ovde.”, rekao sam mu otvarajuci pivo upaljacem.

Prolazi i ovaj dan. Noc ga umace u beli mesec koji ce veceras biti rupicast od puske gospon Kalasnjikova.
Mi cemo sutra imati glavobolju i mamurluk koji ce proci.
Verujemo da ce se isto desiti i sa nasim tiketima u kladionici, bolom u kolenu i ledjima.
Ma, proci ce, mora da prodje…

Papir na prozoru!!!!!!!!!!!! AAaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, ne opet kazna.
Ovaj papir je manjih gabarita o vec vidjenih blanko papira na kojima ZLOTVORI samo dokucaju broj tablica a na poledjini veselo navodeci sve clanove statuta grada BeoGrada, koji su osnov naplate pogresnog parkiranja, pozovu te da uredno platis iznos naveden na ovom djubretu.(procitaj prethodno prenemazuci se, dobija se super efekat).

Kad citam kazne koje mi napisu ima utisak da me neko ozbiljno zajebava.
Mislim, text je napisan tako da te ubedjuju da je skroz ok sto si se tu parkirao iako to nije ok. A!?
Na kraju ovog “Hate mail-a”, upozoravaju te da su oni spremni da te sacekaju neko vreme, ipak i oni su ljudi. Mozda ja ipak prenaglim ponekada!

Za nedelju dana ti stigne upozorenje koje bi moglo da slovi “Ti si naivni magarac, koji se tripuje da cemo da ga cekamo bez kamate, ha-ha-ha”.
Na poledjini, tog sad vec “Hate Hate maila”, dodaju po defolt-u, “Cobane, tvoj racun je sada uvecan za 300 dinara. Nemoj da ga platis i idemo na sud a tamo cemo da ti oderemo kozu, prodaces svoju kantu od automobila da bi platio sudske troskove. Usput, DOCI CEMO TI KUCI, ODUZECEMO TI KOLA, silovacemo ti psa, maltretirati roditelje (ovo ne zvuci lose), zaraziti te HIV-om, poslati u zatvor u kom ces saznati sve tajne “behind-joba”, vratices se kao trandza a kuca ce ti otici na doboš.

E sad, zamisli neku od kucki iz banke kod koje trazis kredit a ona te odbije ili pandura kome ponudis mito jer si prosao na crveno a on je, ko za kurac, jedan od onih prizornih. Zamislio(la)?!!???

Jesi!? ok, sad tom idilicnom trenutku dodaj i osmeh te kucke ili pedagosko proseravanje zandara o bezbednosti saobracaja, dok mu iz 307-ice pici poo-selo 202.
Bilo bi super ako imas moc da sve zamisljeno prebacis na parce papira.
Ako si uspeo(la) pocepaj taj papir i osecaces se super ali NE ZABORAVI, stize ti opomena za nedelju dana. Ipak (najusraniji osmeh na svetu koji mozes da zamislis), mi mislimo o nasim komitentima.
Ološ.

Podsetim samog sebe ponekad na onog tipa iz crtaca, zaboravih ime, kom zila kenjara i ostale zile poiskacu 3.000 puta na dan, daveci ga.Siroma.

Ovog puta, na srecu svih nas žilavih, na prozoru nisam nasao “ukor pred izbacivanje” nego papir na kome pise : ” AKO ZELITE DA PRODATE SVOJ AUTOMOBIL POZOVITE 064-tra-la-la”.
Ajmo svi koji ste se vozili u mojim kolima imate vremena za smeh koliko vam volja.

cekam….

jos uvek cekam….

sad je dosta! grrrrr!!!!!!!

Hej devojke i momci, neko hoce da pazari moj automobil!!!!!!!!!!!!!!!
E, smejao sam se pola sata. Vi koji se jos uvek smejete, PREKINITE!

Pazi sad, moj automobil trosi 3 litre vode na 70 kilometara, 1 litara ulja na 100 kilometra, automat za zmigavce mi je crkao pa vec neko vreme simuliram kada skrecem tako sto pomeram rucicu za zmigavce gore-dole zavisno od pravca a s vremena na vreme i klikcem u odmerenim periodima jezikom.
Dalje, šiber sam prvo zagitovao pa kad je git otpao, zasilikonisao tako da mi je auto silikonsko-dolinski podoban i vise ne curi.
Mada JE biLo super trENutakA na kisi u havarisanoj Ruzici ( od miloste).
Volan vuce u levo, u stvari u desno. Ovaj, nisam siguran.
Nemam rez. gumu niti primerno grejanje.
Medju nama, menjac nesto zeza.

Hocu kazati, upotrebom stilske figure gradacije, postavicu piramidalno sve izlozeno.
Kazna za pogresno parkiranje jeste iritantna stvar ali lakrdija u njoj navodi na smeh.
Dakle, smesna je.
Moja Ruzica ( automobil ) je jedan tren koji traje, mada niko ne zna dokle. Ona je, PORED TOGA STO JE DIVNA, smesna. Smesnija od kazne.
“Od Kana do Lime na vrhu piramide obavimo posao i nema nas vise” je ovaj anonimni škarto-skupljac.
064/tra-la-la je NAJSMESNIJI.

Na toj staroj kuci, koja je od starosti pocela da se ugiba i tone, prozor je bio uvek otvoren.
Iz kuce, kroz prozor je uvek virila jedna stara glava pokrivena maramom.
Starica koja je tu zivela prepadala je prolaznike ne birajuci doba.
Za nju podele na crne i bele, bogate i sirote, zene i muskarce, bolesne i zdrave nije bila od ikakvog znacaja.
Ona je samo trazila cigaretu.

Ta baba je pusila kao Zeleni venac. “Bonda, Bonda, Lm-a, Marlboro, Laki.”
Od svakog prolaznika bi vapajom trazila cigaretu.

Baba je vremenom postala prava atrakcija.
Klinci su prolazili tuda da bi se smejali, neki da bi babi uvalili smotanu travu i cekali da babu uhvati pa da joj se smeju, neki da bi babi dali cigaretu jer im je bilo zao ove starice a neki su tuda prolazili jer su morali.
Mnoge je ovaj suvi glas sa prozora vec bio uplasio pa su prelazili na drugu stranu ulice ili izbegavali ovaj deo trotoara.
Baba nije bila histericna, agresivna i slicno. Ona je samo trazila cigaretu.

Mi iz ulice, poznajemo njenog unuka. Dobar momak koga je Bog zajebao i poslao ga na ovaj svet nedovrsenog. Vredan mladic, koji nikada nije smatrao sebe nedovrsenim i borio se. I dalje se bori. Babu bi terao sa prozora kada bi je video da trazi cigarete i vikao kako oni nisu siromasni i upozoravao je da ne sramoti kucu.

“Z z z z zdravo maj majstore”, tako mi se obraca kada me vidi.
“I i i i dalje na navijas za za Partizan?!”, uvek me to pita.
“Uvek majstore!”, uvek mu tako odgovorim.

Baba je u nasoj ulici poznata po nadimku “Crna ruka” jer, u sustini, kada prodjes pored ovog prozora ti ne vidis babu jer je skrivena u mraku kuce ili se umotla u zavesu, vidis samo njenu otvorenu saku i cujes “Pusis li?”, tupim i grubim glasom.

“Crna ruka” je simbol nase ulice.

Razmakao sam zavesu na ovom prozoru i usao unutra.
Parket je pucao pod mojim nogama. To je stari Svabski parket koji je dosta istrunuo. U stvari, vise daske nego parket. Zute boje.
Sa desne strane stara naftarica i pozuteli zid sve do tavanice. Veliki kanister pored peci, slican onome u koji sam sipao naftu koju sam krao sa brodova nocu na Dunavu. Devedesetih smo se prikradali brodovima, privezali bi camac za brod, jedan bi ostajao u camcu spreman za bezaniju a dvojac sa kormilarom bi vrsljao po palubi i sunjajuci se trazio burad sa naftom.
Naftu smo trampili za pljuge ali i sipali u staru Djuntu, kola na kojima smo filtere za gorivo menjali bar jednom mesecno.
Kanister od 15 litara, nasi dugi prsti i vise srece nego muda omogucavali su nam zivot na visokoj nozi.
Ovaj kanister u sobi je bio busan sa strane i pun paucine. Paucina srecom ne curi!
U sredini sobe, greda kojom je podbocena tavanica i oko nje otpali krec i malter.
Sa leve strane, krevet koji je nakoso jer su se nogice polomile na jednoj stani. Na njemu stari gunj i busni dzemper, kaljave pantalove i hrpa pozutelog papira.
Sve stvari su slozene kao u vojnickoj kaseti. Kao da ocekuju posetu koja ce ih oceniti.
Vrata su stajala na jednoj sarki a o kvaku zavezan kanap sa kljucem na drugom kraju.

Iz sobe se ulazi u prostoriju koja je potpuno prazna, belih ,skoro okrecenih, zidova i bez prozora.
Vrata iz ove prazne sobe vode u kuhinju. Oronuli sobicak ali izuzetno cist. Par zagorelih serpi okacenih o zid, sto i cetiri stolice oko stola i jedna u cosku slomljenog naslona.
Plotna na “Smederevcu” skinuta i plamen koji viri iz njega. Miris paljevine i pucketanje drveta. Toplo je tu.

Iz kuhinje se ulazi u sobu “Brene”, tako su prozvali unuku “Crne ruke” i sestru nedovrsenog partizanovca.
Brena dane provodi po parfimerijama i prodavnicama ekskluzivne robe. Tamo isprobava stvari i mirise parfeme. Nema novaca kojima bi to platila ali je, siguran sam, postala izuzetni poznavalac ove robe. Nema te haljinice koju nije probala i nema tog besplatnog uzorka na koji nije mirisala.
Nekada zamoli da joj ostave farbu za kosu “sa strane” dok ne stigne caletu penzija a ponekada priupita da li bi mogla da dobije taj izuzetni proizvod besplatno. Na drugim mestima necete sresti Brenu.
Njena soba je peplavljena praznim kutijama. Tu su kutije pijacnih dezodoransa, raznih farbi za kosu, finih parfema a na krevetu dve velike lutke.

Otac i majka, mislim da je to cerka “Crne ruke”, imaju samo krevet u njihovoj sobi. Krevet kao krevet a ispod kreveta Carstvo papira.
Ovaj tip, sa kojim se Bog isto kao sa decom njegovom zajebavao, ceo zivot se tuzaka. Vidjao sam ga u koznom mantilu i sa koznom ispucalom tobrom pod miskom cesto u autobusu. Nije pricao nikada ni sa kim. Vrteo bi stalno glavom i cinilo mi se da je svaka stanica njegova. Tako uznemiren bi izlazio u zurbi i opet nastavljao da se osvrce, okrece i nesigurno bira stranu ulice kojom ce nastaviti kretanje.

U dvoristu kuce su neke stare zardjale stvari a od ulaznih vrata kuce do dvorisnih vrata je putic od cetiri reda zutih cigala.

“Pusis li?”.
Pod prozorom sam i vidim ruku koja capava.
“da! Evo jedna, pripali.”
“Hvala dijete.”

“85. je”. Slagao sam i podmladio ga za jednu godinu.

“znaci evrodizel, litara koliko?”.“sipaj za 500 dinara”. Bahato, a?! Otisao sam do kase i ponosno, na sav glas rekao:“Pumpa broj 4. Evrodizel za 500 dinara.”.Tajac… Bili smo samo kasirka i ja unutra ali ovaj (M)mladic,  za potrebe svog tipkanja po tastaturi, vesto  koristiti tisinu koja je zavladala.Zena je otkucala a ja sam cekao neobicno dugo ispred pulta. Kao da sam cekao neku medalju, priznanje a dobio sam racun.  Evrodizel  500 dingera. Ooopa, bato!“Prijatno”, pozdravih ovog svedoka tranzicije mog automobila i veselo zazveckah kljucevima. Ljudi moji, automobil ide s.a.v.r.s.e.n.o.!Ta posebnost okretanja tockova, taj specijalni  jos neoseceni smrad iz auspuha, povrh svega TAJ do skora nedokucivi osecaj Evrope u mojim rukama, pod mojim dupetom, pod pritiskom mojih stopala…Perffeto. Obilazim sad ja ali obilaze me cesce.Svaki kontakt  ocima sa vozacima drugih automobila koristim da im stavim do znanja da je u mom rezervoaru EVIL-EVRODIZEL.Niko me ne kapira ali ovaj oblik samozadovoljenja, jos ne registrovan od medjunarodnih organizacija nadleznih za registraciju novih oblika samozadovoljenja ,mada takve verovatno ne postoje, je tako dobar.   Sutra cu sipati evrodizel za neke vece pare. Dobro, mozda ne bas sutra nego onda kad budem imao “malo vise” a ne “taman(citaj knap)” para.         

E, kada bih u kutiju mogao da stavim secanje, dogadjaj ili osecanje, zar to ne bi bilo sjajno.
Zamisli, treci red, peta s leva crvena kutija. U njoj je smesteno secanje na prve demonstracije na kojima si se smzao, jeo keks i pio caj, urlikao, bezao, lupao,zvizdao i smejao se. Borio se protiv nekoga koga nikada nisi video uzivo ali si video sta radi i to ti se nije svidelo.
Drugi red, peta kutija od vrata. Tu si spakovao secanje na prvo dizanje zastave u 7 sati izjutra u vojsci. Hladno je, mnogo je hladno, pada sneg i neko vice. Ti ga ne vidis i nisi siguran sta treba da radis i sto si se sam prijavio da odes tamo. Znas samo, siguran si, da je taj sto vice musko, da mozes vrlo lako da najebes i da se na svom prvom postrojavanju nisi obrijao. Posle skontas da je taj sto vice idiot, da najebes ako ga se ne klonis i da je trebalo da se obrijes.
U dvadesetoj kutiji, na polici u dnu skladista, upakovao bih secanje na prvu ciglu koju sam zafrljacio u pravcu glave mog burazera dok smo pravili pescani grad. Secanje na njegov plac, moj smeh kada sam mu razbio glavu i batine koje sam dobio posle toga.
Negde u sredini, velika kutija i secanje na bivse devojke. Dobro ne bas na sve. Neke ne bi usle u skladiste.
Tu pored bila bi i kutija sa svim mojim blamazama, sramotama i sitnim ispadima zbog kojih sam crvenio. Tu kutiju bih, zasigurno, oblepio neprovidnom trakom, postavio velike katance. Otvarao bih je samo kada sam dobro raspolozen.

Ej, kad razmislim malo bolje, morao bih da pracam magacionera koji bi po potrebi jedne spaljivao, druge slagao hronoloski, trece dopunjavao novijim secanjima i dogadjajima.
Imao bi taj sirotan dosta posla. Toliko da nisam siguran da bih mogao da mu dam platu koja bi odgovarala zastevnosti posla.

“Trazim penzionera koji nema pametnija posla!”. Da, takav cu oglas da dam u novinama.
Eventualno, dodacu jos, “piromani pozeljni”.
Penzioner piroman, to bi valjalo videti. Nekog matorana koji bi uzivao u spaljivanju mojih secanja po naredbi. “Lepo nama lepo vama”.
Mada, ne bi bilo lose da angazujem i nekog dekoratera.
“majstore, doteraj malo ove kutije. Ulepsaj ih, upakuj lepo.”.
Ili nekog psihijatra, mozda. Oni su skupi, otpadaju!

Moderno vreme, kompovi, baze podataka, a?
“trazim administratora podataka. Zestoko udaranje po “delete” dugmetu kao i poznavanje opcije “save as” nuzno! Posao od kuce. Azuriranje svakodnevno. Posao lagan-poslodavac tezak!”.

Jedni problem vidim u tome sto bih secanja i dogadjaje morao da podelim sa tim matoranom ili administratorom.

Secanja blede i to je poznata stvar.
Neka ne prepricavam vise jer su jako izbledela a prepricavanjem mogu i da se ideformisu.
Nekih necu da se secam jer su prozirna vec sada. Ako ih se jos budem secao nestace.
Nekih necu ni da se secam ali ima onih koje bih vrlo rado uskladistio.

“Potrebno skladiste secanja, velike povrsine i skladistar visoko moralnih kvaliteta uz uslov, potpisivanje ugovora kojim bi se obavezao na cuvanje tajnosti podataka.”

Zamisli molim te, prijavio sam svog oholog i bezobzirnog komsiju sa treceg sprata jer je nocu pustao vodu u klozetu. ko normalan nocu ide u klozet?! niko. to namerno radi ne bi li me isprovocirao i naterao da lupam po radijatorima. ma, u redu sto lupam i tako njemu u pola noci obelodanjujem da me je probudio, nego lupajuci budim i Mladena, lekara koji zivi sprat ispod.
Sta cu ako se razbolim?! ne mislis valjda da cu placati svoje lecenje. pa zasto postoje komsije?!
I taj doktor, sto nije kupio stan iznad mog. Ma, nije on ni kupio stan, nema taj para nego je pod rentom gramzive gospodje Leposave.
Zamisli, insistira da kirija bude redovno placena. Svakog 5. u mesecu ona se pojavi u 7:30. ! Celu zgradu je uzbunila proslog meseca jer niko nije otvarao vrata. Doktor je radio trecu i utonuo covek u duboki san pa nije cuo zvono. Uh, da je meni pozvonila svasta bih joj rekao! Treba da olabavi malo.
“sta ako ode doktor, gospolja Lepa, a ja se razbolim?!”!
“ko ce mi pomoci, koga da pozovem a da mi ne odere kozu s ledja?!”.
“ briga nju!!”.

kada je te noci, gospodin kenjaros sa treceg, pustio OPET vodu u klozetu, slagao sam zenu koja je radila na centrali u policiji.
rekao sam joj kako je neko pucao u mojoj zgradi i da sam jako uplasen. mislis da bi neko od tih debelih mangupa-zandarma dosao zbog pustene vode u pola noci? Pih!
Njima bi to bilo smesno ili bi me kao proslog meseca stavili na cekanje dok mi ne dosadi ili ne zaspim na slusalici.
Ovako, lepo sam slagao i pojavili su se za 15 minuta. Da toliko im treba od stanice koju ja vidim sa moje terase. Puzevi, kazem ti, i to puzevi sporaci.

U svakom slucaju, bolje da dodju ikako nego da mi procuri cev odozgore, ovi stanovi su stari i treba voditi racuna, zar ne?!

Zvonili su komsiji Draganu u 3:50 i to nekoliko puta. Pomisli covek da su revnosni cuvari reda i mira!
Ja sam im dao njegove podatke kada sam prijavljivao navodni pucanj u zgradi.
Komsija Draganu redovno podizem penziju u posti i daje mi licnu kartu radi identifikacije.
Ja sve zapisujem. Ko zna kada ti nesto moze zatrebati. Njegov broj licne karte sam naucio na pamet. Znao sam da ce mi zatrebati! Pametan sam ja.

Komsija Dragan se slabo krece, ne izlazi iz stana. Ima neke strahove od izlazka medju ljude. Ludak, ako mene pitas!
Da sam im dao svoje podatke, ne bi dosli. Imam utisak da me u toj stanici ne tretiraju valjano.

Dok sam se oblacio, gledao sam kroz spijunku. Mrcini su trebala cetiri zvona da otvori vrata. Kada je konacno otvorio vrata i izbezumljen gledao u zandarme ja sam izleteo iz stana i uhvatio jednog od zandarma za ruku i poveo ga na treci sprat.

“pustite jadnika, vidite da se preplasio. On je bolestan i tako jadan i nesposoban. Stvarno mislite da je u stanju da povuce okidac. Bezi Dragane unutra, navucices neku prehladu a onda cu ja morati da se maltretiram oko tebe. Zar nije dosta sto moram da nosim tvoju penziju od poste do tvog stana. Znas i sam da se razne barabe setaju ulicama. Sta ako me neko napadne i otme mi novac?! Ma, ne znas ti nista!”.

“gospodine, pustite moju ruku”- kazao je zandarm otrgnuvsi svoju ruku!
“gospodine nezahvalni, pokusavam da vas odvedem do mesta zlocina i zlocinca a vi ste tako bahati i bezobrazni!”.
“kakvog zlocina, kakav zlocinac, sta se dogodilo!?”.
“tisina, ne govorite nista…”.
“eto. Opet pusta vodu. K k k kolikoje sati. Proslo je 4 sigurno! Pa ljudi moji, hodnik bruji od njegovog vodokotlica. Zar nikome ovo ne smeta? Ma, smeta nego niko ne sme da se usprotivi tom bedniku.Idemo gore!”.
“zvali ste nas jer neko pusta vodu u svom kupatilu?”.
“ u klozetu, policajce, klozetu! Kupatilo je civilizacijski napredak za njegov klozet!”.

Uhvatio sam ga ponovo za ruku. On se otrgnuo a od siline sam ledjima udario u gelender.
Udarac je bio jak i pao sam na pod.
Pokusali su da me podignu ali im nisam dozvolio!
“bahato mladicu, sram vas bilo! Ja sam starac a vi koliko imate 25, 26 godina?! Balavac jedan.”.

Uskoro je citava zgrada izasla u hodnik. Psovao sam ih sve.
Samo ova bitanga odozgore se nije pojavila na hodniku. Ma, bolje sto nije, udavio bih ga golim rukama.
Pozvali su hitnu pomoc da bi utvrdili da li sam dobro i ne sacekavsi ih otisli.
Hitnu nisam hteo da primim u stan. Jos da mi naplate intervenciju, dabome. Jes, nisam ja od juce.

Od tada me bole strasno ledja.
Jedva da uspem da se obujem jos i ovom prosjaku da dajem pare saginjuci se. Ih, nece moci.

Zastanem ponekada ispred njega, sutnem mu onu kanticu u kojoj prikuplja sitnis. Ona se srusi, sitnina se raspe po plocniku. On je juri, svaki dinar juri! Izvicem se na njega.
Treba da mi budes zahvalna. Da je vise ovakvih kao ja ne bi bilo tih protuva neradnika!
Jednog sam toliko osramotio pred svetom da je ustao i otrcao placuci. Ja sam vikao “placi, placi manje ces da pisas, neradnice!”.
Rekao sam mu svasta, a sve je istina.
“Da ide negde i nadjes posao. Ima poslodavaca koji ce zaposliti coveka bez ruke. Mozes da drzi ekser dok neko kuca. Mozes da cisti metlom jednom rukom.
Nisam ga vise video na tom mestu. Verovatno sam uticao na njega!

Jednog maglovitog jutra, u postojbini nerada i socijalnih slucajeva, smrdelo je kao i svakog jutra a ja sam krenuo po penziju. Bilo je klizavo i drzao sam se fasade zgrada.
“dobar dan”, prisao mi je neki mladic s ledja.
“dobar dan, mladicu. Sta ti treba?!”
“Hteo sam da vas pitam zasto me prijavljujete policiji? Sta vam tako smeta, kako da resimo problem?”
“ a ti si taj sto me budi i uznemirava?! Jel’ mladicu, znate li koliko se litara tecnosti preporujuce ljudima da unose u toku 24 sata?”
“mislim litar, dva. Zasto?”.
“2 litra momce, dva. Kazu da voda, izmedju ostalog, utice i na ten. Nesto mi nije jasno kod vas?! Unosite ocigledno vise od 2 litre tecnosti dnevno a tako ste ruzni!”
“ma, koji sam vam djavo i prilazio kad ste vi jedan oholi, nadobudni starac!”
Dok je zamicao za cosak zgrade, vikao sam iz sveg glasa “bagro nevaspitana”!
Verujem da me je cuo. Ruzni balavac!

Vec dva dana ne cujem vodu iz klozeta iz stana iznad. I satu su, izgleda, baterije na izmaku jer ni njega ne cujem.
Nije mi najjasnije, kupio sam ovaj televizor pre nekoliko meseci i papreno sam ga platio a zvucnici kao da ne rade. Reklamiracu kvar, nego sta! Nece meni niko uvaljivati fush robu.
Cerka me ne zove telefonom! Izgleda da je Kanada ucinila svoje. Necu da je zovem, njoj je jeftinije i zaradjuje vrazije dobro tamo.
Priznajem, par puta sam se latio slusalice ali telefon mi nije radio, kao da je blokiran.
Isao sam u postu da prijavim kvar. Tamo su svi vikali a majstor koga su poslali, neki galamdzija, je rekao da je sa telefonom sve u redu.
Bar vise nema onog odvratnog klozetskog zvuka!